Page 64 - Crkvenoslovenski jezik u Srba - Ortoepija i ortografija
P. 64
64 Црквенословенски језик у Срба: Ортоепија и ортографија
вјеста неневеснаја, благочесно). Упрошћавање или губљење сугласни- ка присутно је и у сугласничким групама ,, нпр.:, , (Претеча, оче, прича). Слично је и са примерима ,
– у изговору се изоставља један сугласник (сонце, серце). Пример за произношење су изговорни модели у српском језику.
Изговорно о. Када реч почиње сугласником а испред ње стоји пред- лог – било самостално било сједињен са дотичном речи која почи- ње истим или сличним сугласником – између њих може доћи до по- јаве изговорног о: , , (воведи, сославима, во воњу).
Ове напомене су битне за транслитерацију и транскрипцију цркве- нословенских текстова.
Транслитерација (trans - преко, littera – слово) представља преноше- ње извесне речи из једног писма у друго, тако што се за сваки знак у једном писму узима посебан знак у другом. Ово је, може се рећи, дословни запис онога што видимо, тј. преношење „слово по слово“. Тако бисмо, на пример, речи , , транслитериса- ли као: праздник, отче, сславима.
Транскрипција (лат. trans - преко, scribere - писати) представља фо- нетско писање речи неког језика, тј. њихово преношење на други је- зик онако како се изговарају. То је, дакле, записивање говорне ре- ализације. Тако бисмо, на пример, речи , , транскрибовали као: празник, оче, сославима.
Акценат. Српско обележје изговора црквенословенских речи јесте и акцентовање речи према српском новоштокавском систему. Реч је, пре свега, о речима које су мање или више идентичне са српским. У црквенословенским речима које не одговарају сличним српским ре- чима чува се правило само преношења акцента са последњег слога.
Најзад, треба имати у виду да се при српском изговору црквеносло- венских речи акценат неретко употребљава као семантичко-дифе- ренцијална категорија, опет – у складу са српским акценатским си- стемом. Тако се, на пример, облици вокатива једнине именица и
, који су гласовно једнаки (исп. =) изговарају различито, баш као и у српском језику: вокатив једнине именице изговара се са краткосилазним акцентом (као и српско „ду̏ше“), док се вока- тив једнине именице изговара са дугосилазним акцентом (као и српско „душо“).