Page 193 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

Синтакса 193
5.
требљава се онда када се субјекат инфинитива разликује од субјекта глав- не реченице. То је у ствари конструкција која кида везу главне и според- не реченице у формалном смислу да би је сачувала у логичком:             (Мт 22, 23). Овај се да- тив са инфинитивом преводи на српски са да.
Датив траже и неки прилози, као , ,  (),  и сл. (исп.     Мт 23, 13)); такође, датив долази и након узвика :   .
Датив апсолутни (dativus absolutus). Апсолутна конструкција подразуме- ва граматичку конструкцију чији један елемент није граматички повезан с осталим делом реченице.
Апсолутни датив је, уз партиципе и супин, представљао једно од канон- ских обележја старословенског језика. У грчком језику сличну конструкци- ју представља апсолутни генитив (genitives absolutus), а у латинском – апсо-
лутни аблатив (ablativus absolutus).
Датив апсолутни у старословенском језику представљао је својеврсну синтагму са функцијом зависне реченице, која се састојала из две компо- ненте:
1. Активни или пасивни партицип просте промене у дативу /који у датој кон- струкцији има функцију предиката/
2. реч са деклинацијом, такође у дативу /која у датој конструкцији има функ- цију субјекта, који је, тако изражен, по правилу другачији од субјекта глав- не реченице/
• „    (1) & (2) &    &“
„ ... и тек што Он (Исус) рече, одмах отиде губа са њега...“
• „    & (2)  (1) œ    “ „ ... и док он говораше, наиђе облак и заклони их ...“
Као што се из наведених старословенских примера може закључити, да- тив апсолутни се на српски језик обично преводи временском реченицом, тако што се субјекат из датива пребаци у номинатив, испред њега се ставља временски везник (кад, пошто, тек што, док и сл.), а партицип се пребаци у неки одређени глаголски облик.
Најзад, датив апсолутни се значењски може дефинисати као скраћена зави- сна временска, узрочна, допунска или хипотетична реченица са субјектом који се разликује од субјекта главне реченице. Коначно, ова апсолутна да- тивна конструкција добија се када се субјекат у споредној реченици (вре- менској, узрочној, начинској) из номинатива пребаци у датив, а предикат – некада глагол у личном глаголском облику – пребаци у облик партиципа, који због слагања са субјектом стоји у дативу са честим изостављањем везе која их је спајала, али долази и са везом.