Page 28 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

28 ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК И БОГОСЛОВЉЕ У СРБА
венском литературом и мање-више разумевању исте. Аутор речника прво наводи одредницу или заглавну реч, без икакве граматичке ознаке. Као одреднице узети су не само основни, нормативни, облици (номинатив јед- нине за именске речи, инфинитив за глаголе, дати облик непроменљивих речи), већ и партиципски облици (поемь, сказаемь, ищай, давый) или син- тагме (плеснѣ мои, ти брань, ти поношенїе). Следе: превод на српски језик или објашњење дате лексеме (нарочито црквено-литургијских појмо- ва), код извесног, мањег, броја лексема дата је адреса – упућивање на извор где се дати пример налази, и, врло ретко, цитат – одломак из текста који је довољно информативан да потврди дату одредницу. Поједине одреднице, углавном се ради о глаголским облицима, садрже и одређене граматичке облике. У речнику нема предговора који би нас евентуално обавестио о ње- говој концепцији и намени, као и о изворима из којих је аутор ексцерпирао грађу или речницима којима се користио при изради свога.
Други речник на који овом приликом желим подсетити јесте Речник црквенословенскога језика Саве Петковића,15 који је до данас доживео више од 20 издања.16 Грађу за Речник Сава Петковић је ексцерпирао из Светога писма, богослужбених књига и речника – како црквенословенских тако и старословенских и мешовитих. У Речнику је сабрано око 7000 „непознати- јих црквенословенских речи“.17 Жеља аутора била је да, како сам истиче у Предговору, на основу само практичних и углавном ненаучних речника из- ради на научној основи што тачнији речник црквенословенског језика. У том смислу С. Петковић се трудио да се држи одређене методологије обраде одредница. Он прво наводи одредницу или заглавну реч. Затим, врло често, ставља старословенски облик „да би омогућио читаоцима правилно чита- ње и изговарање појединих црквенословенских речи“. То може омогућава- ти да се прати однос старословенског и црквенословенског језика, односно да се, колико је то могуће, сагледају фонетско-фонолошке карактеристи- ке руске редакције у односу на старословенски. Следи исписивање грама- тичких података и основних променљивих облика. Даље С. Петковић даје грчку – изворну – реч, што је омогућило боље схватање црквенословенске речи. То је чак и неопходно, јер се црквенословенски језик – како класични, старословенски, тако и редакцијски – развијао и богатио под грчким утица- јем. Следе: превод на српски језик – мање или више успешан, адреса – упу- ћивање на извор, текст где се дати пример налази, и цитат – одломак из тек- ста који је довољно информативан да потврди одређену одредницу.
15 С. Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци 1935.
16 Енциклопедија Новог Сада. Књига 19. Главни уредник Д. Попов. Нови Сад 2002, 308. 17 Речник црквенословенскога језика (оглас ). – Хришћанска мисао, I, 8, Београд 1935, 16.