Page 37 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

Делатност српских научника током 20. века на стандардизацији... 37
viae Orthodoxae“2 Сличности између ових двају црквених језика везаних за једну основу огледале су се нарочито у морфологији, синтакси и лекси- ци. Разлике које су међу њима постојале јесу редакцијског карактера а оне се углавном тичу фонологије, графије и правописа. Стога не изненађује то што је усвајање рускословенског језика у српској говорној средини прати- ла извесна конфронтација тога језика како са српским тако и са српско- словенским језиком, тј. како с народним тако и са књижевним. Под утица- јем ових двају језика, рускословенски се на српском говорном подручју из- менио, пре свега, на пољу фонетске реализације.3 У свом штампаном виду рускословенски језик остао је ван домашаја србизације, тј. у богослужбе- ним књигама тај језик је дат у складу с одговарајућим графијским, орто- графским и језичким нормама. Србизирање је захватило рускословенски језик у читању и певању. Тако је настала српска верзија, или, по речима П. Ђорђића, српска редакција рускословенског језика: „Назив „рускословен- ски“ може да се с правом односи само на језик у црквеним, богослужбе- ним књигама, на „мртво слово“. Али чим се на њему људи Богу моле, онда он природно престаје да буде само мртав језик. Иако он данас нема особи- не живог књижевног или разговорног језика у пуном смислу, он ипак тиме што се изговара (чита или поје) има своју живу фонетику, која дакако није идентична са фонологијом данашњег нашег језика...Сви такви изговори имају заједничку српску основицу, фонетску базу. Постоји, дакле, просеч- ни изговор као специјално наш или српска редакција рускословенског је- зика. Јасно је, према томе, да код нас постоји разлика између црквеног је- зика у књигама и ван књига, у њиховом читању“.4 Стога се може рећи да се под термином „црквенословенски језик“5 на српском подручју подразуме- ва рускословенски језик са српским изговором.
Имајући у виду ту чињеницу да црквенословенски језик у Срба пред- ставља рускословенски језик прилагођен српском фонетском систему, у да- љем излагању указаћу на рад српских научних посленика 20. века на стан- дардизацији изговора нашег црквеног језика.6
2 А. Младеновић, Нови радови Н. И. Толстоја из историје књижевног језика у Срба. – Збор- ник за филологију и лингвистику, XXIII/1, Нови Сад 1980, 211.
3 Види у новијим радовима који су везани за ову проблематику: З. Ранковић, Напомене о црквенословенском језику у Срба. – Црквене студије, III, 3, Ниш 2006, 299-305; исти, Укратко о транскрипцији црквенословенских текстова. – Годишњак, VII, 7, Фоча 2008, 59-67.
4 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика. – Богословље, VI, 3, Београд 1931, 236.
5 За језик богослужбених књига православних Словена употребљава се више термина: ру- ска редакција старословенског језика, рускословенски, новоцрквенословенски, рускоцркве- нословенски, црквенословенски језик. Види: А. Младеновић, Улога рускословенског језика у формирању српског књижевног језика новијег периода. – Зборник за филологију и лингвисти- ку, XXX/2, Нови Сад 1987, 45, напомена 1.
6 Овом приликом нисам узимао у разматрање ову тематику у уџбеницима и приручници- ма црквенословенског језика.