Page 38 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

38 ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК И БОГОСЛОВЉЕ У СРБА
Различита гласовна вредност појединих слова заједничких рускосло- венској и српскословенској азбуци јесу елементи које су Срби морали уче- њем савлађивати у сусрету с црквенословенским богослужбеним књигама. Руски изговор, који су преносили руски учитељи, није био прихваћен од стране српских ученика, јер је представљао „насиље“ над фонетским систе- мом српског језика.7 Кроз читав 18. век и делом 19. – све до Вукове реформе, поједина слова заједничка рускословенској и српскословенској азбуци има- ју код српских писаца различиту гласовну вредност и различит начин обе- лежавања.8 Та разноликост у изговору црквенословенских текстова била је предмет спора и у 20. веку. Тако Сава Петковић, професор у богословији у Ср. Карловцима, сведочи о томе да су до њега стизале „разне примедбе и приговори у погледу нетачног читања црквенослов(енског) језика у Бого- словији Св. Саве“.9 Стога се у научним радовима највише пажње посвећује проблему изговора и транскрипције црквенословенских текстова.
У првим таквим радовима указује се на конкретне проблеме који су се појавили при изговору црквенословенских текстова.
Већ поменути С. Петковић у чланку О нетачном читању црквеносло- венског језика у нашој Цркви умесно је изложио разлику у читању веларних сугласника l, n, r и њихових палатализованих парњака. Показујући у којим
је ситуацијама исправно умекшавати сугласнике l и n пред самогласници- ма e и i, он заступа читање које се може карактерисати као етимолошко, јер у први план не ставља начин писања, већ порекло написаних облика. Сто- га Сава Петковић и закључује: „Без познавања старослов. језика не може се ни замислити темељно знање, па ни правилно читање, црквеносл. језика“.10 Овим начелом он се водио и при изради речника црквенословенског јези- ка,11 да би, како пише у Предговору „омогућио читаоцима ...правилно чита- ње и изговарање појединих црквенослов. речи“ (стр. VI). Међутим, гледање само на старословенски језик одвело је, по свој прилици, Саву Петковића на погрешну страну у погледу читања палатализованог r као рј, што је не- прихватљиво. Неприхватљиви су, дакле, изговорни облици морјем, царјех (moremx, carehx), како предлаже Сава Петковић.12
7 Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба. Превео М. Поповић, Београд – Нови Сад 1995, 45.
8 А. Младеновић, Напомене о транскрипцији и критичком издавању старих српских тексто- ва из XVIII и XIX века. – Зборник за филологију и лингвистику, XXII/2 Нови Сад 1979, 91-129.
9 С. Петковић, О нетачном читању црквенословенскога језика у нашој Цркви. – Гласник Срп- ске православне патријаршије, VII, 4, Ср. Карловци 1926, 52.
10 С. Петковић, О нетачном читању црквенословенскога језика у нашој Цркви, 54.
11 С. Петковић, Речник црквенословенског језика, Ср. Карловци 1935.
12 С. Петковић, О нетачном читању црквенословенскога језика у нашој Цркви, 69. Најновији поглед на ове радове С. Петковића види: З. Ранковић, Протојереј Сава Петковић и његов до- принос српској славистици. – Славистика, XII, Београд 2008, 50-51.