Page 39 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

Делатност српских научника током 20. века на стандардизацији... 39
Њега допуњује, али и исправља, Петар Ђорђић.13 Ђорђић сматра да ослањање само на старословенски језик није довољно за правилно читање црквенословенског језика. Он пише:
„Да се одреди карактеристика данашњег изговора нашег црквеног језика мо- рају се узети у обзир све фонетске црте које се јављају код читања. Само на тај начин може да се добије права слика тога језика. Основни старословен- ски тип сачуван је, углавном, само у морфологији. Фонетска страна, по којој се и разликују поједине редакције, претрпела је много измена“.14
Потом Ђорђић набраја црте и особине фонетског система нашег књи- жевног и говорног језика које су „по неопходности и сасвим природно“15 ушле у изговор рускословенског језика у Срба,16 па закључује: „Као што се из изнетог материјала види, наш данашњи изговор црквенословенског је- зика има и нарочито српско обележје“.17 Он је, може се с пуним правом рећи, поставио темељ за стандардизацију говорне реализације црквенословен- ског језика на српском говорном подручју, а то је да се без познавања срп- ског и српскословенског не може замислити темељно познавање, па ни из- говор, црквенословенског језика.
Делатност Александра Младеновића на овом пољу то потврђује. Пола- зећи од смерница које је поставио П. Ђорђић, он пребира по мору књижев- них дела српских писаца 18. и 19. века и научној јавности износи историју посрбљавања рускословенског језика на српском говорном подручју.
Он указује да је рускословенски језик, после стабилизовања у српској средини, „своју службу све више ограничавао и сводио на богослужбену и црквено-административну функцију“.18 Пошто је србизирање захватило ру- скословенски језик у његовој говорној реализацији, он набраја све проме- не које су усвојене од стране српских говорника (нпр. нови изговор јерија (- и), тхите (- т), јата (у духу јекавизма) итд.). При томе, он излаже исто- рију тих промена, тј. наводећи примере из историје српског и српскосло- венског језика, као и из дела писаца 18 и 19. века, он излаже узроке и разло- ге промене.19
13 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика. – Богословље, VI, 3, Београд 1931, 236-245; исти: С. Петковић, Речник црквенословенског језика, Ср. Карловци 1936. Приказ. – Богословље, XI, 3, Београд 1936, 213-236.
14 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика, 242.
15 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика, 243.
16 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика, 243-245.
17 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика, 245.
18 А. Младеновић, Улога рускословенског језика у формирању српског књижевног језика но- вијег периода, 46.
19 А. Младеновић, Напомене о транскрипцији и критичком издавању старих српских тек- стова из XVIII и XIX века. – Зборник за филологију и лингвистику, XXII/2 Нови Сад 1979, 91-129; О неким питањима примене и измене рускословенског језика код Срба. – Зборник за филологију и лингвистику, XXV/2, Нови Сад 1982, 47-81; Неколико мисли о српскословенском,