Page 42 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

Црквенословенска ортоепска норма
у нотним зборницима српског црквеног појања*
Српски изговор богослужбених текстова донекле је утврђен према мо- делима српскословенског, који је и после треће деценије 18. века имао одре- ђени утицај на језик Српске Цркве и књижевности. Тако су се у изгово- ру рускословенског језика у српској говорној средини сложиле особине из више језика: руског, српскословенског и српског језика. Стога се може рећи да се под термином „црквенословенски језик“1 на српском подручју подра- зумева рускословенски језик са српским изговором.
Различита гласовна вредност појединих слова заједничких рускосло- венској и српскословенској азбуци јесу елементи које су Срби морали уче- њем савлађивати у сусрету с црквенословенским богослужбеним књига- ма. Руски изговор, који су преносили руски учитељи, није био прихваћен од стране српских ученика, јер је представљао „насиље“ над фонетским системом српског језика.2 Кроз читав 18. век и делом 19. – све до Вукове реформе, поједина слова заједничка рускословенској и српскословенској азбуци имају код српских писаца различиту гласовну вредност и различит начин обележавања.3 Та разноликост у изговору црквенословенских тек- стова била је предмет спора и у 20. веку. Стога се у научним радовима нај- више пажње посвећује проблему изговора и транскрипције црквеносло- венских текстова.
Тако нпр. Сава Петковић, професор у богословији у Сремским Карлов- цима, сведочи о томе да су до њега стизале „разне примедбе и приговори у погледу нетачног читања црквенослов(енског) језика у Богословији Св. Са- ве“.4 Петар Ђорђић,5 врсни познавалац старословенског језика и његових
* Делови овог поглавља преузети су из: Српска теологија у двадесетом веку: истраживач- ки проблеми и резултати књ. 10 (2011) 330-336
1 За језик богослужбених књига православних Словена има више термина: руска редак- ција старословенског језика, рускословенски, новоцрквенословенски, рускоцрквенословен- ски, црквенословенски језик. Види : А. Младеновић, Улога рускословенског језика у формира- њу српског књижевног језика новијег периода. – Зборник за филологију и лингвистику, XXX/2, Нови Сад 1987, 45, напомена 1.
2 Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба. Превео М. Поповић, Београд – Нови Сад 1995, 45.
3 А. Младеновић, Напомене о транскрипцији и критичком издавању старих српских тексто- ва из XVIII и XIX века. – Зборник за филологију и лингвистику, XXII/2 Нови Сад 1979, 91–129.
4 С. Петковић, О нетачном читању црквенословенскога језика у нашој Цркви. – Гласник Срп- ске православне патријаршије, год. VII, бр. 4, Ср. Карловци 1926, 52.
5 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика. – Богословље, год. VI, св. 3, Београд 1931, 236–245; исти : С. Петковић, Речник црквенословенског језика, Ср. Кар- ловци 1936. Приказ. – Богословље, год. XI, св. 3, Београд 1936, 213–236.