Page 44 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

44 ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК И БОГОСЛОВЉЕ У СРБА
Оба нотна зборника садрже текстове са нотама, што значи да у њима језичко и музичко изражавање тече паралелно. Барачки се у овим нотним зборницима определио за фонетску транскрипцију црквенословенског тек-
ста, имајући у виду практичну примену књиге и њену доступност и појци- ма који немају основна знања о црквенословенском језику. Такво опредеље- ње претпоставља да се у зборницима срећу углавном утврђени изговорни облици црквенословенског писаног текста.
Анализа начина транскрипције у наведеним зборницима дотиче се више основних проблема фонетске реализације црквенословенскога језика у српској говорној средини.14
Слово  није имало своје место у рускословенској азбуци,15 али је било присутно у њој као једна варијанта слова , које је у позицији иза других са- могласника имало фонетску реализацију ј, због чега је у обележавању до- бијало слитну. Пошто се слово  среће у српској писмености крајем 17. и у првим деценијама 18. века,16 Србима није било тешко да наведено слово ( = ј) усвоје. Међутим, секвенце - и - на крају придевских облика изго- ворно се своде на –и у данашњем црквенословенском језику у Срба.17 Изго- вор са –ј Срби нису могли усвојити јер за то нису имали упориште у свом народном језику где су се ови придевски завршеци изговарали са –и. Они су, дакле, секвенце - и - усвајали ортографски али не и изговорно. На- ведено правило изговора, међутим, не важи за одговарајуће партиципске завршетке: „Изговорни завршетак -и нема подлогу у српском језику јер у њему нису сачувани одговарајући облици партиципа. С друге стране, из- говорни облици партиципа са завршетком на -и, у неким случајевима из- једначили би се са одговарајућим облицима императива, на пример грја- ди, воскреси“.18 Барачки исписује –ј на крају придевских: видимиј, невидимиј (Ускрс, 7),19 мужескиј (Ускрс, 12), вјечниј (Ускрс, 21), Јединородниј, Божиј (Ли- тургија, 4), свјатиј (Литургија, 6) али и партиципских облика: умертвивиј
14 Види новије радове, са старијом литературом: Д. Е. Стефановић, Нешто о транскрип- цији певаних рускословенских богослужбених текстова. – Зборник Матице српске за сцен- ске уметности и музику, бр. 15, Нови Сад 1994, 65–74; З. Ранковић, Напомене о црквеносло- венском језику у Срба. – Црквене студије, год. III. бр. 3, Ниш 2006, 299–305; исти, Укратко о транскрипцији црквенословенских текстова. – Годишњак, год. VII, бр. 7, Фоча 2008, 59–67.
15 Види нпр. граматике црквенословенског језика новијег датума: Т. Л. Миронова, Церков- нославянский язык, Москва 1997, 9; М. Л. Ремнева, В. С. Савельев, И, И. Филичев, Церковнос- лавянский язык, Москва 1999, 26.
16 А. Младеновић, О неким питањима примене и измене рускословенског језика код Срба, 72.
17 П. Ђорђић, Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика, 243.
18 Д. Е. Стефановић, Нешто о транскрипцији певаних рускословенских богослужбених тек- стова, 67.
19 Број у загради упућује на страну на којој се наведени пример налази у нотним зборни- цима Ненада Барачког. Наведени примери не исцрпљују све облике којима се илуструју по- једине појаве.