Page 46 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

46 ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК И БОГОСЛОВЉЕ У СРБА
српском језику, односно, у недостатку таквих модела треба пратити етимо- логију датог облика23 или се осврнути на морфологију. У транскрибованим текстовима Барачког умекшани изговор у поменутим групама готово је увек обележен: в њемже (Ускрс, 7), вољеју (Ускрс, 18), во тљи (Ускрс, 45), воњ (Ус- крс, 46). Код Барачког је са данашњег становишта погрешно исписано њ у примерима пјесањ (Литургија, 11), жизањ (Ускрс, 15), вероватно према оно- временом изговору. Ове именице женскога рода деклинирају се по историј- ским -i- основама код којих се крајњи сугласник не умекшава,24 и исправни изговор и транскрипција били би: пјесан, жизан. Погрешно је транскрибован и пример хвалје (Ускрс, 50) уместо правилне транскрипције хваље. Код њега се именица  у овим зборницима рашчитава као ден, што и јесте правил- но, за разлику од рашчитавања дењ у његовим старијим нотним зборници- ма.25 Истина, изговор дењ среће се и у Караџићевом Буквару.26 За разликова- њу изговора љ, њ односно л, н основна начела, за време које је претходило и нотним зборницима Барачкога, поставио је Јован Живановић.27
Приликом фонетске реализације црквенословенског језика код Срба долази до једначења сугласника и упрошћавања сугласничких група. Тако, написане примере: zlx, bz sq, bz s¿ треба изговарати: восхваљат, бесјемене, бесравњенија, односно, примере: slc, sc као: сон- це, серце. Међутим, треба имати у виду да правила једначења сугласника и упрошћавања сугласничких група у српском језичком изражавању „не могу сасвим доследно да се примене на све рускословенске облике, јер би они у неким случајевима постали неразумљиви и непрепознатљиви“.28 Код Барач- кога су ове сугласничке групе транскрибоване без једначења: возсија (Ускрс, 13), безсмертне (Ускрс, 19), безсравњенија (Литургија, 19), или упрошћавања: сердцем (Ускрс, 3), солнце (Ускрс, 13), безсмертен (Литургија, 4), честњејшују (Литургија, 19), отче (Литургија, 20). Наведени облици требало би да се из- говарају и транскрибују као: восија, бесмертне, бесравњенија, серцем, сонце,
чесњејшују, оче. Код Барачкога је, може се рећи, више реч о транслитераци- ји црквенословенскога текста него о транскрипцији на основу србизираног
23 Д. Е. Стефановић, Нешто о транскрипцији певаних рускословенских богослужбених тек- стова, 70. З. Ранковић, Граматика црквенословенскога језика, Врњци 2016, 23.
24 З. Ранковић, Граматика црквенословенског језика, 49.
25 Д. Е. Стефановић, Нешто о транскрипцији певаних рускословенских богослужбених тек-
стова, 70.
26 В. Стеф. Караџић, Први српски буквар, Беч 1827. Репринт издање у част 150-годишњице по-
јаве Вуковог првог српског буквара, Београд 1978, 12.
27 Ј. Живановић, Граматика црквенословенскога језика. Друго исправљено и допуњено из-
дање, Ср. Карловци 1912, 18–19.
28 Д. Е. Стефановић, Нешто о транскрипцији певаних рускословенских богослужбених тек- стова, 69–70.