Page 45 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

Црквенословенска ортоепска норма у нотним зборницима српског црквеног појања 45
(Ускрс, 10), вјешчавиј (Ускрс, 19), сиј (Литургија, 4), грјадиј (Литургија, 16). Ретки су транскрибовани облици партиципа без –ј: не вредиви <  (Ускрс, 17–18), који су, можда, настали омашком.
Црквенословенска самогласничка група , пре свега у наставци- ма, данас се према српској ортоепској норми црквенословенскога јези- ка изговара као ији. У нотним зборницима Барачкога, самогласничка гру- па  у наставцима именица и придева тако је и обележена: во царстви- ји (Ускрс, 9), о востанији (Ускрс, 29), Божији (Ускрс, 14). Код глаголских облика, истина у основи, самогласничка група  изначена је са и: приди- те <  (Ускрс, 7), придоша (Ускрс, 27), прими <  (Ускрс, 43). Као изузетак јавља се облик возопијим < з (Ускрс, 49). Изговор самогласничке групе  као ији може се свести на и, како се и уочава у ру- скословенским текстовима 18. и 19. века на српском говорном подручју.20 Слово  после самогласника има говорну реализацију ји, што се у нотним зборницима и потврђује: твоји (Ускрс, 51), вереји (Ускрс, 17), спразднујим (Ускрс, 16), Тројицје (Литургија, 11), иако се сонант ј у српском језику, као и у наведеним примерима, слабо чује и често се ова секвенца чује само као и, као нпр. у појању.21
Стари српскословенски изговор почетног j- у примерима који предста- вљају адаптацију грчких група ια-, ιε-, ιο-, ιου-, своди се у данашњем цркве- нословенском језику у Срба на ј-, чему налазимо подлогу у српском језику средњега века. Тако, написане примере:  j, j треба изговарати с почетним ј-: во Јордање, јереј. Почетно ј- исписано је и у зборницима Барач- кога: Јерусалиме (Ускрс, 29), поред једног примера који је транскрибован са Ијона (Ускрс, 17).
Изговор словних група l,  може изазвати недоумице. Наиме, црквено- словенски језик је поменуте групе имао гласовно реализоване са, ље, ње. У срп- скословенском и српском језику оне су, тако написане, изговаране са ле, не. Из- говорне секвенце ље, ње у српскословенској писмености означене су са l&, &. Срби су црквенословенске групе l,  читали и изговарали онако како се пише: са ле, не, сматрајући да тиме усвајају изговор који одликује нови цр- квени језик.22 У садашњем посрбљеном изговору црквенословенског језика, ове словне групе имају двојаку фонетску реализацију: ле, не и ље, ње. При одређивању српске фонетске реализације ових словних група, као и сличних њима: l, , l(), (), треба имати у виду одговарајуће изговорне моделе у
20 А. Младеновић, Напомене о транскрипцији и критичком издавању старих српских тек- стова из XVIII и XIX века. – Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXII/2, Нови Сад 1979, 126–127.
21 Д. Е. Стефановић, Нешто о транскрипцији певаних рускословенских богослужбених тек- стова, 68.
22 А. Младеновић, О неким питањима примене и измене рускословенског језика код Срба. – Зборник за филологију и лингвистику, XXV/2, Нови Сад 1982, 73–74.