Page 69 - Crkvenoslovenski jezik i bogoslovlje u Srba

Фонетика 69 штво, десет хиљада) где би непостојано а изостало. Ова гласовна појава је
настала под утицајем некадашњег српскословенског изговора.
Сугласничке групе. Приликом изговора у црквенословенском језику може доћи до асимилације или једначења сугласника, као и до дисимилације (раз- једначавања) и упрошћавања сугласничких група.
■ Код једначења сугласника приликом изговора, најчешће се дешава једначе- ње сугласника по звучности, и то тако што се први сугласник једначи према другом:  , b  ,  , b  восхваљат, бесрав- њенија, восилајем, бесмертен). Тако, на пример, у префиксима ,  , , када стоје пред безвучним сугласницима , , , , ,  мења се  у :  ,  ,   . Ипак, префикс  не мења  пред наведеним безвучним сугласницима:  ; наведени префикси не мењају  ни пред :    . Треба, дакле, имати у виду да правила упрошћавања сугласничких група и једначења сугласника не могу сасвим доследно да се примене на све цркве- нословенске облике, јер би они у неким случајевима постали неразумљиви и непрепознатљиви, тј. изгубила би се веза са значењем речи.
■ Када се у речи нађу сугласничке групе, нпр. , , један сугласник из такве групе ( или ) испада приликом изговора: ,    , , ,  , b. Упрошћава- ње или губљење сугласника присутно је и у сугласничким групама , ,
нпр.: , , . Слично је и са примерима ,  – у изго- вору се изоставља један сугласник (сонце, серце). Пример за произношење су изговорни модели у српском језику.
Изговорно о. Када реч почиње сугласником а испред ње стоји предлог – било самостално било сједињен са дотичном речи која почиње истим или сличним сугласником – између њих може доћи до појаве изговорног о: ,
,   (воведи, сославима, во воњу).
Ове напомене су битне за транслитерацију и транскрипцију црквеносло-
венских текстова.
Транслитерација (trans – преко, littera – слово) представља преношење из- весне речи из једног писма у друго, тако што се за сваки знак у једном писму узима посебан знак у другом. Ово је, може се рећи, дословни запис онога што видимо, тј. преношење „слово по слово“. Тако бисмо, на пример, речи , ,  транслитерисали као: праздник, отче, сславима.
Транскрипција (лат. trans – преко, scribere – писати) представља фонетско пи- сање речи неког језика, тј. њихово преношење на други језик онако како се из- говарају. То је, дакле, записивање говорне реализације. Тако бисмо, на пример, речи  ,  ,   транскрибовали као: празник, оче, сославима.