Када је реч о српском терену, прихватање писмености у српским земљама текло је, вероватно, упоредо с примањем хришћанства у време византијског цара Василија I, а у време када је тадашњим српским областима владао кнез Мутимир.
Непосредних сведочанстава о томе нема, али се претпоставља да је у централној српској области (која је касније названа Рашка и којом је владао кнез Мутимир) 873. године прихваћен позив папе Јована VIII за укључивање у Методијеву моравско-панонску архиепископију. Уколико поменути позив и није прихваћен, писменост је на ове просторе морала стићи убрзо, током краткотрајног ширења Симеонове Бугарске. Други правац ширења писмености ишао је из правца Јадранског приморја ка унутрашњости Балкана.
Старословенске књиге нису долазиле у српске земље из западних крајева ћирилометодијевске традиције, већ са југа, из Охридске школе. Ширење хришћанства и укључивање у панонско-моравску архиепископију условило је прихватање тековина Свете браће, које су допринеле општем културном напретку Срба, а најпре прихватање првог књижевног језика свих Словена – старословенског.
Основна функција старословенског језика била је литургијска, али је временом старословенски постао општи књижевни језик Словена. Наиме, почев од XII века, у граматичку структуру старословенског језика почињу упливавати језичке црте народних језика (српског, руског, бугарског и других). Овде можемо говорити о тзв. периоду редакција, јер се тада формирају националне редакције старословенског језика, као што су српска, руска, бугарска и друге (односно српскословенски језик, рускословенски језик итд).
Дуги ток посрбљавања старословенског језика и образовања српске редакције – српскословенског језика – завршио се током XII века. У процесу прилагођавања старословенског језика српском изговору, упрошћен је фонолошки систем старословенског. У читавом размаку од XII века до тридесетих година XVIII века српскословенски језик вршиће функцију књижевног језика у Срба.