Хиљадугодишња историја словенског књижевног језика може се, у општим цртама, поделити у три периода.
Језик првог периода словенске писмености, засведочен у споменицима до XI века, настао на подлози дијалекта Словена настањених у околини Солуна, назива се старословенски језик. То је, дакле, први књижевни језик Словена, настао средином 9. века, и на коме се ширила писменост међу Словенима у наредна два столећа. Старословенски језик веома је близак прасловенском, који није писмено посведочен, већ се реконструише у својој позној фази (5-9. век хришћанске ере) поредбеним путем, на основу историјског развоја појединих словенских језика проистеклих из дијалеката прасловенскога, на челу са старословенским.
Језик средњег периода, почев од 12. века, који је у основи сачувао граматички склоп одражавајући измене које су плод утицаја живих словенских језика (руског, српског, бугарског, македонског), јесте старословенски језик редакцијске писмености или средњоцрквенословенски. Овај период познат је и као период редакција, јер су се у том периоду формирале националне редакције старословенскога језика (руска, српска, бугарска, румунска, македонска, у науци познате као рускословенски језик, српскословенски језик итд.). У том периоду, 1619. године, Мелетије Смотрицки саставио је граматику старословенског језика руске редакције – црквенословенскога језика, којом је извршена кодификација црквенословенског правописа, заснованог на руској ортоепији. После исправљања књига у Русији за време патријарха Никона (друга половина 17. века), црквенословенски језик добија тај облик и та ортографска правила, који се чувају до данашњих дана.
У новијем периоду, почев од 18. века, старословенски језик руске редакције, познат као црквенословенски језик (рускословенски или новоцрквенословенски), преко богослужбених књига из Русије, постаје богослужбени језик православних Словена. Од тридесетих година 18. века и код Срба се у богослужењу раширио црквенословенски / рускословенски језик.