Крајем тридесетих година 18. века цркве и манастири Београдско-карловачке митрополије били су снабдевени руским богослужбеним књигама. Тако је рускословенски језик, као каснија руска редакција старословенског – у питању је варијетет који је настао уношењем црта руског народног језика у старословенски – тада почео да постаје, и до данас остао, богослужбени језик Српске Православне Цркве.
У новој језичкој средини, српској, рускословенски се у извесној мери прилагодио српском језику. Такво србизирање одразило се, пре свега, у србизирању изговора. Под утицајем двају језика, српског (говорног) и српскословенског (књижевног), рускословенски се на српском говорном подручју изменио, пре свега, на пољу говорне реализације. Тако је настала српска редакција рускословенског језика, код Срба позната као црквенословенски језик, чије основне одлике представљају резултат процеса србизирања рускословенског језика. Основицу црквенословенског језика у Срба представља, дакле, рускословенски језик прилагођаван српском изговору. У најкраћем, данашњи црквенословенски језик у Срба јесте рускословенски са српским изговором.
Црквенословенски азбуквар упућује на правила изговора црквенога језика у српској говорној средини. У њему се за сваки словни знак, након указивања на значење назива слова, наводи изговорна реализација, са карактеристичним примерима, последују скраћено написане речи и таблице за вежбање исписивања слова црквенословенске азбуке. Азбуквар се завршава хрестоматијом црквених текстова за самостално вежбање. Правила црквенословенске ортоепије могуће је пратити и преко сајта slovo.rs, за који се у Азбуквару наводи линк.